Врлина и вештина

МОТОКРОСИСТА ГАБОР САГМАЈСТЕР, ПРЕДСТАВНИК СРБИЈЕ НА „ДАКАР РЕЛИЈУ”
Крајње границе су у нама
Померити сопствене границе значи повећати поље слободе. Рели се не вози по пешчаном океану него кроз своју личност. Нема сувозача, нема навигатора. Около само непрегледна пустиња. Мораш одлучити и веровати у своју одлуку. Трка траје две недеље, дневно се спава три до четири сата и вози око 800 километара, на температурама од минус 8 до плус 45, на надморским висинама око 5.000 метара. И човек много научи о себи, свету и животу

Пише: Дејан Булајић
Фотографије: Архива „Дакар релија” и саговорника

„Милион ситница треба да би се саставила велика прича у животу.”
Том реченицом своју причу је почео Габор Сагмајстер, човек који трага за границама, али не да би их рушио, већ да би их померао, јер верује да тако и сопствени живот чини пространијим.
– Када сам кренуо на последњи „Дакар рели”, обећао сам тиму и спонзорима да ћу стићи до циља. Знао сам да ми неће промаћи ниједна ситница, ниједан детаљ, да ћу пазити на мотор и тако је и било. У пустињама, на динама, осећао сам као да машина дише са мном, па је нисам форсирао. Био је то прави, а можда и једини начин да испуним обећање.
Десет пута је до сада учествовао на најтежим светским тркама и само је једном одустао.
– Прошле године спонзор је инсистирао да на „Дакару” направим најбољи резултат, чему технички нисмо били дорасли. У своју психофизичку спремност нисам имао разлога да сумњам, јер већ одавно знам какве су ми могућности, после 30. година активног бављења спортом. Али, исто тако сам знао да мотор неће издржати такав ритам. Нису ме слушали, били су упорни. Дао сам гас и после пете етапе мотор је стао.

БИТИ ПОШТЕН И УПОРАН

Искушења на „Дакар релију” само су утврдила његова претходна животна искуства, натеравши га да размишља о сваком детаљу који може бити од значаја.
– То такмичење је мој животни изазов. Оно ме је научило да није све у снази и великој жељи. Тек када схватиш да се пространства не могу откупити страшћу, нити даљине савладати прескакањем, постане ти јасно колико је сваки корак значајан и велики. Колико мораш бити поштен и упоран у ономе што покушаваш да урадиш, колико ти снаге, искуства и ума треба. Без тога, можеш се лако изгубити у беспућима света варљивих ћуди и остати негде са стране, заједно са својим неоствареним жељама и неискоришћеном снагом.
Широка пространства човека често суочавају са самоћом, али га и подсећају да управо у таквим тренуцима, самом себи може бити најјачи ослонац.
– Нећу претерати ако кажем да је у Србији мало људи који могу причати о таквим искуствима. На такмичењу као што је „Дакар рели” све је необично и пуно нових утисака. Дан почиње у три часа ујутро, спава се максимално три до четири сата. Сваког дана, а трка, подсећам, траје две недеље, вози се између 700 и 800 километара, на температурама у распону од -8 до +45 степени. Велики део стазе преваљујемо на надморским висинама од око 5.000 метара. Све је прилагођено готово нестварним земаљским условима, па и исхрана. На „Дакару” се не пије вода, јер би то створило веома тешке услове у организму на проласку кроз пустињу. Уместо воде користи се неки специјални желе. Храна је веома редукована. Највише се употребљава нешто што би у Србији било налик десертним производима од житарица. Међутим, најтежи тренуци припадају самој трци, тим огромним негостољубивим пространствима, у којима човек остаје сам. То посебно подвлачим, јер мотоциклисти немају сувозаче и навигаторе. Потпуно су сами и препуштени себи и сопственом искуству. Уосталом, треба ли да подсећам какву је незгоду имао наш ауто тим, који је ове године већ после пет километара отишао на погрешну страну и завршио трку. Тешкоћа таквих тренутака посебно долази до изражаја у пустињама, када се изгубите. Тада треба донети праве одлуке. Окренете се око себе и видите непрегледан простор у коме никога нема осим вас. Све што можете је да се ослоните на себе, да обуздате страх и нервозу и да поверујете сопственим одлукама. То је као да се налазите у малом чамцу на сред океана, док вас љуљају велики таласи. Не можете стајати и чекати – морате одлучити на коју ћете страну.

ТАЈ ОСЕЋАЈ ДА ЈЕ ДОШАО КРАЈ

Страх несумњиво обузима људе у таквим тренуцима.
– Страх је нормалан осећај у моментима када се осетите безнадежним, а многи учесници овако тешких такмичења често долазе у такву ситуацију. Стекао сам вишегодишње искуство, које ми помаже да обуздам нагле емоције, али ранијих година је било таквих тренутака. Сећам се да сам током једне етапе, на другом „Дакару”, дехидрирао. Појавио се ружан осећај да је дошао крај. Потпуно сам изгубио психофизичку снагу, зауставио сам се и сео поред мотора. Био сам свестан свега око себе, али сам имао осећај као да одлазим. То је трајало до тренутка када је стигао квадиста, који је позвао помоћ. Дошао је хеликоптер са медицинском опремом. Дали су ми инфузију и концентрат енергетских средстава. Полако сам дошао себи и већ после сат и по, сео сам за мотор и пуним гасом наставио ка циљу, на који сам, без икаквих повреда, стигао око 80. места.
Габор је од ране младости потпуно посвећен спорту, јер је у дугом низу година играо кошарку у суботичком „Спартаку”. Тешко да је неко са стране могао тада наслутити његову потребу да до крајности истражује границе сопствених могућности.
– То се у мени појавило још у детињству. Одувек сам желео да чиним нешто што други нису ни покушавали, али сам тек кроз спорт почео то јасно да испољавам. На кошаркашким тренинзима желео сам да урадим више, да трчим више, чак то и тражио од тренера, а онда сам почео да се бавим мотокросом, који ми је у једном периоду био интересантан. Међутим, после четири титуле државног шампиона и неколико вицешампионских звања, постао ми је помало монотон. Имао сам већ велико искуство јер сам се такмичио у мотокросу широм Европе, али требало ми је нешто што ће се појавити као нови изазов, што ће поново покренути цело моје биће. „Дакар рели” је дошао у правом тренутку, а све се догодило сасвим случајно. У једном ширем друштву, овде у Суботици, затекао се један од познатијих мађарских „дакариста”, који је питао има ли код нас неко ко је заинтересован и способан да се окуша на том релију. Одговорили су му да таквих нема међу аутомобилистима, али да постоји један мотоциклиста који би то сигурно могао. Већ после пар дана позвали су ме из менаџерске агенције која се тиме бави и тако је почела ова прича која је за мене од животног значаја.

ПОКРЕТАЧКА СНАГА ИЗАЗОВА

Заувек ће као својеврсни куриозитет остати податак да је на први „Дакар рели” отишао без икаквог навигационог знања и успео да га стигне до краја.
– Био сам права атракција за све који су се нашли у каравану релија. Међу собом су говорили о мени, скоро не верујући да ми је путна књига потпуно празна, како на старту, тако и на циљу. Било им је смешно да се читава моја стратегија свела на јурњаву за другим возачима који знају навигацију и да тако стижем до циља. Били су уверени да тако нешто на „Дакару” није могуће. Касније сам ступио у контакт са словеначким релистом Мираном Становником, мојим клупским колегом, који је већ тада имао велико искуство. Од њега сам много научио. Данас смо блиски сарадници, скоро па и породични пријатељи.
Песак, камен и земља „Дакар релија”.
– Мени песак не представља велики проблем, јер зими веома често тренирам на Балатону, у Мађарској. Покушао сам и на неким нашим пешчарама, али не гледају баш благонаклоно на некога ко јури мотором уздуж и попреко брзинама преко 150 километара на час. Проблем су ми у једном периоду представљале дине, јер сам се лоше оријентисао на њима. На наговор Мирана Становника, отишао сам на рели у Абу Даби, јер се тамо вози искључиво на динама, и два пута успео да га доведем до краја. Што се тиче камена, или подручја исушених река, то ми је било слично стазама за мотокрос које ми имамо око Бруса, Копаоника или Златибора, тако да ми није стварало проблем, као ни туцаник или макадам. После свих ових година, уверен сам да сам толико савладао основне изазове „Дакар релија” да више не постоји препрека коју не могу да пребродим. Сада тачно знам како припремити етапу, како мотор поставити према подлози коју савлађујем, којом брзином ићи, како се оријентисати у простору.
Естетика јужноамеричких предела.
– Најлепше детаље ове године сам видео у Аргентини, напрелазу од Качија до Тукумана. Људи, култура, архитектура, путеви, сигнализација, све је било на високом нивоу. Међутим, било је и другачијих искустава. На пример, прелаз преко Анда ми је остао у лошој успомени. Пустош, нигде никог нема, само један макадамски пут од 300 километара. Дођете на царински прелаз, а није вам јасно шта ће они уопште ту и одакле су. Чињеница је, међутим, да током саме етапе немамо времена да гледамо око себе, па нам вероватно и промакну неки нарочито лепи предели. Знам да смо пролазили поред неких превоја, мањих река и језера, крај којих би се вредело задржати ако сте љубитељ природе, али не и ако сте учесник релија.

***

Мотор као најбољи пријатељ
– Имао сам срећу са тимом. Кајзер Торстен из КТМ-а, проверени механичар, сваке ноћи је сервисирао мотор, да бих га ја као новог преузимао ујутро. Био сам поштеђен те бриге, јер је механичарски тим сјајно обављао свој посао. Машина је одлично функционисала. Иначе, на једном таквом месту постојите само ви и мотор. Крај вас је око 200 возача, али свако од њих има свој систем навигације, своју стратегију, путању, брзо се удаљавате једни од других и шта вам друго остаје, него да се ослоните на своју машину, да је бодрите, разговарате са њом и да се молите да издржи до краја.

***

Грмаљ и перце
– Својом конституцијом, мислим, изузетак сам у свету мотоциклизма. Зову ме Џон Дир! Возим зелено-жути мотор „Еуропетрола”, мог главног спонзора. Један румунски возач, пролазећи у околини Буенос Аиреса поред једног огромног драгстора истих боја, мени је доделио његово име. Свима је веома интересантно то што са својих скоро два метра и више од 110 килограма, савршено маневришем мотором у било којим условима. На почетку су били уверени да сам као бивши кошаркаш залутао међу моторе, али сада знају да сам им и у техничком погледу потпуно раван.

***

Поуке младима
– Морају пре свега да се науче стрпљењу! Док су још врло млади, морају да се навикавају на мањим моторима, до 50 кубика. После полако прелазити на моторе од 125 кубика и тако ићи навише. Док не напуне 25. годину, не треба да узимају моторе од 1.000 кубика. Моћне моторе треба да возе само особе које имају и животно искуство, а не само возачко. На „Дакар релију” нема ни једног младог возача, само прекаљени. И не играјте се са брзином. Ако она буде вама господарила а не ви њом, нећете далеко стићи. Адреналин се не празни у саобраћају! Мене никада нећете видети на мотору у саобраћају.

***

Синови
– Имам два сина, којима, надам се, није тешко да ме прате. Старији је спортски тип. Тренира тенис, воли моторе, иде у теретану, али чини ми се да, за разлику од мене, нема нарочити такмичарски набој. Млађи је такође вишеструко талентован за спорт. Бавио се фудбалом, тенисом, пливањем, а у последње три године је у мото спорту и видим да има жељу да се појави на озбиљним такмичењима. Опомињем га, међутим, да му треба времена, да мора постепено да се доказује.

***

А ван спорта
– Бавим се сопственим бизнисом и покушавам да га организујем тако да не трпи због мојих честих одсустава. Током поподневних сати обавезно идем на тренинг у теретану. Пар сати увече са задовољством проводим у кафани са друштвом. Често сам на путу, колима годишње превалим око 100.000 километара, што ме удаљава од редовних послова. У међувремену сам постао и председник Управног одбора Мото савеза Србије, па и ту има обавеза којима треба посветити време, што значи да је дан углавном кратак за све жеље и потребе... Велики сам гурман, уживам у храни, волим да одем на лепа места на добар ручак и неко добро вино.